“Nitko više ne piše pisma, pomislio je, kad je u poštanskom sandučiću ugledao bijelu kuvertu i na njoj tintom, urednim sitnim rukopisom ispisano svoje ime. Ni tintom nitko više ne piše, ne piše ni nalivperom, pomislio je. Prepoznao je tintu i karakterističan trag što ga na papiru ostavlja pero. Pripadao je onom naraštaju koji je u školi još uvijek morao pisati nalivperom. Rukopis, sitna slova, zašiljena prema vrhu, bila su mu donekle poznata. Slova su bila pravocrtno posložena, kao da je netko pisao pomoću ravnala. Pa i sama poštanska marka bila je pravilno zalijepljena, baš kako treba, s jednakom razdaljinom, odmaknuta osam milimetara, u svakom slučaju manje od jednog centimetra, od gornjeg ruba kuverte i onog sa strane. Znao je da takva preciznost s prednje strane obećava na poleđini ispisanu adresu pošiljatelja. Nije okrenuo pismo. Stavio ga je natrag u sandučić zajedno s reklamama i računom za struju. Pogledat će kasnije, da vidi tko mu je poslao pismo. Kasnije, kad se vrati s tržnice. U miru. Bez uznemiravanja. Zaključao je poštanski sandučić, stavio ključ u džep i krenuo prema središtu grada.”
Vinko Möderndorfer, Nitko više ne piše pisma, Alfa, Zagreb, 2014., str. 7
Preveo Božidar Brezinščak Bagola
#citatnedjeljom
